Hmm da, lampa je definitivno upaljena i sija punim sjajem. Potpuno neočekivano sam naleteo na izvesnu žensku osobu koja je svojim malim, spretnim ručicama uspela da popravi tu moju pokvarenu lampu i donese mnogo svetlosti u moj život. Živi dokaz da ne moraš biti električar da bi nekome popravio lampu. Sada je sve sasvim lepo osvetljeno a i svetlost je nekako fina i prijatna, ne zamara oči. Veoma lako mogu da dođem do frižidera sa pivom a da pritom ne moram da pipam po mraku i rizikujem da se sapletem na neku od gluposti koje mogu da se nađu svuda oko mene.

Život je čudo, sve može da se preokrene za tili čas. Tako se meni desilo da sam se jednog sasvim običnog dana vraćao sa posla autobusom, pomalo umoran i smoren ali sam onda ugledao nešto. To nešto mi je iz mesta promenilo raspoloženje na bolje i onda pri izlasku iz autobusa upoznam tu malu, slatku devojčicu koja se pobrinula da ta moja pokvarena lampa na koju je već počela da se hvata prašina, zasija punim sjajem. Nije od tada prošlo mnogo vremena, možda sve ukupno mesec dana ali i to malo vremena je poletelo kao da je 30 minuta a ne 30 dana. Moglo bi se reći brzinom svetlosti, ako me razumete :)

Sad mi još jedino preostaje da nekako nagovorim Deda mraza da obuče pravo odelo a ne ono cigansko i sve kockice u mom životu će se poklopiti. Mada kad razmislim možda je i bolje ovako jer nikada nije sve savršeno pa se bojim da ako uspem da nagovorim Deda mraza da obuče crno-beli dres može nešto drugo da pođe naopako :)

Ta lampa je bila jedina svetla stvar u mom životu, a sada je pokvarena. To je jedina jebena stvar koja je donosila svetlost. Sve ostalo u mom životu je bilo obasjano svetlošću te lampe. Ne znam šta se desilo ali sada kad je lampa pokvarena nastala je tama. Potpuni mrak, ne pomračenje već sasvim opipljiv i gust...mrak.

Nisam siguran šta je uzrok kvara. Možda je samo naišla prejaka struja, a možda je lampa naprosto previše stara. Jebiga, šta da radim kada nisam električar a u struju se razumem ko u pisanje bloga. Dakle sasvim površno i sporadično. Ne umam sa strujom pa to ti je; jednom me umalo nije ubila dok sam pokušavao da izvučem grlo od sijalice koja je eksplodirala. Moja lampa nije eksplodirala, ona se samo ugasila bez reči, bez eksplozije...bez najave.

Eto sad sedim u potpunom mraku i ako uskoro ne naiđe neko da mi popravi lampu počeću da padam u depresiju, a to nije zdravo po mozak rođaci. Kad bi bar mesečina mogla da mi obasja put pa da nekako napipam frižider, tamo ima piva pa bi bar mogao da se napijem dok čekam spas. Ali nema mesečine večeras, nema svetlosti u mom životu...

Sve dok mi nije zazvonio telefon nisam se ni pomerio sa mesta, a onda sam ugledao poznato ime na ekranu telefona. Hej pa to je ona simpatična devojčica sa kojom sam prošle nedelje sedeo na Dunavu. Eh možda ona zna kako da popravi lampu i donese malo svetlosti u moj život.

Viđamo stvari, ali ne verujemo u njih; osećamo stvari – neko nas posmatra, neke čudne pojave nas prate – ali mi ih odbacujemo kao plod uobrazilje. Sanjamo užase, ali se trudimo da ih zaboravimo.

...

Tri preplašena čoveka sedela su u otopljenoj svetlosti sveća, zagledani u prošlost.

Piter Straub – Priča o duhovima.

Nedelja je uveče. Pokušavam da zaboravim tu činjenicu ali mi nekako neide jer je tu uvek neumorna Olja Bećković da me podseti da je na redu „Utisak nedelje“. Ne radim sutra ali svejedno ne volim nedelju. Nekako sam uvek mrzeo nedelju zbog ponedeljka. Tog prokletog početka svih frustracija, umora i svih negativnih stvari koje idu ruku pod ruku sa radnom nedeljom i obavezama na poslu. Utorak mi je već nekako lakši od ponedeljka ali ovog puta se zadesilo da baš u utorak počinjem da radim.

Bio sam na odmoru, potrošio sam brdo para, bio sam na mnogim mestima ali nisam mrdnuo van Beograda. Sasvim naivno sam u ponedeljak ujutru ustao sa namerom da odem do opštine Zemun, platim porez na prenos i prenesem auto na svoje ime. I zamislite sve to sam hteo da obavim u jednom danu. Izuzetno naivno od mene. Na kraju te fantastične avanture sa elementima drame i komedije uspeo sam da prenesem auto na sebe posle tri izgubljena dana, mnogo pređenih kilometara i brda potrošenih para na poreze i takse. U sredu popodne nakon što sam uspeo sve to da završim shvatio sam da sam potrošio duplo više para nego što sam planirao i da je već pola mog godišnjeg odmora prošlo te da sad više nemam ni para ni vremena da negde odem. Eto tako sam ostatak slobodnog  vremena potrošio na čitanje jedne knjige, gledanje jedne serije na kompjuteru i na razmišljanje o koječemu.

Dobro de, bilo je tu pomalo i druženja i pijančenja ali u mnogo manjem obimu nego što bih ja to voleo. Pošlo mi je za rukom čak i da odbijem jednu lepuškastu i pametnu mladu curu koja me zvala da večeras odemo negde i da igramo jer se ona eto zaželela igranja i da joj usput izigravam bodigarda dok joj dečko nije tu. Objasnio sam joj da ja, iako ne umem baš da igram, mnogo volim da upražnjavam skakanje i nazovi igranje, sa devojkama naročito, ali mi ne pada na pamet da izigravam nekome vozača i bodigarda. Kad dečko ne bude više tu pozovi me pa ćemo da odemo negde i da se izigramo celu noć, ali tada ću umesto bodigarda radije da izigravam napadača :)

I eto tako dok vi ovo čitate ja verovatno već radim i razmišljam kad će plata jer od para se živi a meni je ova naša nazovi država sve pare uzela u poslednjih nedelju dana. Ajd uzdravlje i da lepše provedete odmor nego ja.

Ponekad sam mnooogo leeeenj i to je slučaj u poslednjih nekoliko meseci. Samo se nadam da ću imati dovoljno para da odem na more pred sezonu i da tako bar malo razbijem dosadu.

Eto toliko od mene, ja samo da se javim u prolazu :)

                      Eto pre neki dan sam čuo jednu skroz otkačenu priču koju moram sa nekim da podelim pa sam odlučio da to budete vi koji čitate ovaj moj blog. Likovi nisu uopšte izmišljeni a ni događaji, što je pomalo tragično ali šta da se radi, život je takav. Priča je naravno pomalo parafrazirana.

Beše to dan zaljubljenih i kao i svaki zaljubljeni muškarac kome je stalo do svoje simpatije i V je poslao jednu lepu poruku I kako bi joj poželeo sve najlepše za dan zaljubljenih. Naravno tu je krenula mala prepiska i onako lagano podjebavanje sa obe strane da bi onda I poslala takozvanu „bombu“ na koju je V naseo kao što bi naseo svaki mladi, zaljubljeni ćuran (muškarac). To je izgledalo otprilike ovako:

V: pa dobro gde su svi ti silni kavaljeri sa poklonima i ružama?

I: ma to više ne postoji, samo u pričama.

V: postoji, samo nas ima jako malo.

A sad bomba:

I: eh da svi ste jaki na porukama

V: e pa nije baš tako – navučen kao mladi majmun kreće u akciju

Daklem ono što se dalje dešava nije za ljude sa slabim srcem. V onako iznerviran odlazi u grad da traži buket od 101 ruže kako bi ispao faca. Juri sa svojom bubom po celom gradu i na kraju nalazi ono što je tražio. Puca solidne pare na cveće, odlazi do parfimerije gde zatim kupuje njen omiljeni parfem i tu puca još para, sveukupno 160 evropejskih novčanica. To je bila vožnja od Zemuna do grada, pa po gradu od cvećare do cvećare, pa do parfimerije, pa nazad do Zemuna, pa od Zemuna do starog Železnika (gde ona živi) pa onda opet do Zemuna u restoran. Izračunajte sami koliko tu kilometara može da bude. Po mojoj proceni prešao je sigurno stotinjak kilometara, a gorivo kooošta rođaci, buba ne ide na vodu.

Kada su ušli u restoran aka kafana, dobili su od gazde poseban separe zahvaljujući tome što V poznaje gazdu. Muzika je celo veče svirala pesme za njih, a I i V su i dosta toga popili, a sve to koošta rođaci. Na kraju je V odvezao I ponovo do starog Železnika i vratio se kući.

Kada sam čuo ovu priču prva moja reakcija je bila:

• I šta, dobio si za sve to poljubac u obraz?

• Otkud znaš?

• ROFLMAO! Pa eto pogodio sam, hahahaha

• Bedak.

• Pa jeste ispao si budala na kvadrat, a ona je ispala bezobrazna.

• Jebiga takav je život.

• Ma nije život kriv nego te ona iskusno navukla hehehe. Ja sam dobio poljubac u obraz i od nje i od njene drugarice što sam ih prevezao 300 metara zimus da nebi polomile štikle hahaha

• Eto juče sam joj rekao da od sada moram da se distanciram od nje pošto sam zaljubljen u nju do ušiju a ona neće da bude samnom.

• Sve si joj to rekao? I šta ona kaže?

• Sve to brate od reči do reči. A ona se onda naljutila što ja hoću da se distanciram od nje.

• Ma da, njoj sad kao nešto nije jasno. Htela bi da budete drugovi.

• Dosta mi je drugarica prijatelju, treba mi devojka.

  ...

Sve u svemu ona je još uvek ljuta na njega jer joj kao nije jasno zašto se on distancira od nje. Ja sam pomalo zbunjen njegovom neiskusnom reakcijom na „bombu“, naročito uzimajući u obzir da je već dosta dobro poznaje. On, on je kao iskulirao sad i više ga ne zanima, ali je zato zaradio nadimak Distancier od mene hehehe

I am a man who walks alone
And when Im walking a dark road
At night or strolling through the park

When the light begins to change
I sometimes feel a little strange
A little anxious when its dark

Fear of the dark, fear of the dark
I have a constant fear that someones always near
Fear of the dark, fear of the dark
I have a phobia that someones allways there

Have you run your fingers down the wall
And have you felt your neck skin crawl
When youre searching for the light?
Sometimes when youre scared to take a look
At the corner of the room
Youve sensed that somethings watching you

Have you ever been alone at night
Thought you heard footsteps behind
And turned around and no ones there?
And as you quicken up your pace
You find it hard to look again
Because youre sure theres someone there

Watching horror films the night before
Debating wiches and folklore
The unkown troubles on your mind
Maybe your mind is playing tricks
You sense and suddenly eyes fix
On dancing shadows from behind

Fear of the dark, fear of the dark
I have a constant fear that someones always near
Fear of the dark, fear of the dark
I have a phobia that someones allways there

When Im walking a dark road
I am a man who walkes alone

Pre neki dan sam ponovo čitao jednu priču od Klajva Barkera i oduševio se po zna koji put, ali se i razočarao. Ne, nisam se razočarao u KB-a niti u njegovo delo nego sam se smorio kada sam shvatio kako čovek dobro piše. Prosto mi deluje besmislen moj trud da nešto napišem kada vidim kako on to radi.

Kada bih imao talenta za pisanje napisao bih najbolju i najmračniju priču svih vremena. Ne knjigu već priču. Knjiga ume da bude predugačka, a priča od 30-ak strana je nekako kompaktna i zgodna za čitanje. Ta priča bi bila toliko dobra da bi verovatno dobio Nobelovu nagradu za književnost. Bila bi toliko mračna da bi ponori samog pakla izgledali kao suncem osunčana obala. Ljudi koji bi bili u stanju da pročitaju ovui priču bi shvatili da teškoće koje su ih zadesile u dosadašnjem životu nisu ništa naspram onoga što ih možda čeka u budućnosti. Pre ili posle smrti, sasvim je svejedno. Sotona bi verovatno koristio ovu knjigu kao priručnik, ako bi uspeo da preživi mrak koji se nalazi unutar priče. Ma verovatno bi i on postao depresivan kad bi je pročitao.

Pomalo sam depresivan zimi, a nemam baš ni posebnog talenta za pisanje.

Vraćamo se iz teretane kolima:

• Šta ti je, što si smorena?

• Ma nije mi ništa, malo sam nervozna. Posao i tako to.

• Pa jeste imaš dosta obaveza, oće to nekad da smori. I ja sam nervozan kad imam 200 obaveza u jednom danu.

• Ma nisu samo obaveze, nego onako...

• Dobro de, nije da nisu obaveze. Radiš svaki dan, pa još ideš na kurs nemačkog i italijanskog, pa ideš i u teretanu pa...jebote kad stižeš ti sa nekim da se družiš?

• Ih pa tu je skoro ceo vikend. Evo sad sam bila u Subotici u petak i subotu ali sam zato morala u nedelju da idem u teretanu.

• Koji moj si tražila u Subotici? Zar ne možeš da nađeš nekog dečka ovde u Beogradu i okolini?

• A ko ti kaže da sam išla kod dečka?

• Pa kod koga si išla majke ti? Koliko znam rodbina ti živi skroz na drugu stranu.

• E pa nisam išla kod dečka jer nemam dečka, a nisam išla ni kod rodbine.

• Pa nije ni čudo što nemaš dečka kad po ceo dan imaš neke obaveze, pa još i vikendom putuješ po Srbiji...

• Ama prekini! Bila sam kod prijatelja koje sam upoznala letos na moru. Njih dvoje su bili u istom hotelu u Egiptu u kome sam bila i ja pa se eto sad tako družimo.

• Ajao, a ti si letos sama išla u Egipat?!

• Jesam pa šta!?

• Pa ništa, nije ni čudo što si nervozna.

• Molim?!

• Ma ništa, kažem da ti verovatno fali malo seksa da se opustiš hehehe

• E ti sve znaš! Nemoj da si bezobrazan.

• Pa nije da znam baš sve ali...

• Nemoj da mi se tu praviš pametan! A što se bre ti tu raspituješ za mog dečka i tako to a!?

• Pa reko ako oćeš da se malo opustiš mogli...

• Šta bi mogli?

• Pa ništa reko da se opustimo malo zajedno, onako drugarski.

• Dobićeš šamarčinu ako nastaviš.

• Sva sreća pa smo stigli, ispadaj napolje hehe

• Ej bre! (izlazi iz auta)

• Ako se odlučiš za bambusa...ovaj opuštanje javi da malo sredim gajbu pre nego što...

U tom trenutku je toliko zalupila vratima da sam mislio da će auto da mi se raspadne hehehe

Ovih dana je izgleda „jebanje u zdrav mozak“ popularan sport među mojim prijateljima. I što je najgore vole da ga primenjuju na meni najviše. Ako nešto nekome kažem više puta mrtav ozbiljan onda valjda to i mislim, ili nije tako? Da pojasnim...

Situacija 1:

Petak posle posla otišli J(ona) i ja na piće u „Tramvaj“. Cirkamo tako pivo i uživamo, smejemo se, ćaskamo. Nailaze odnekud M(on) i S(ona) i pridužuju nam se za stolom. Nastavlja se lepa i opuštena atmosfera uz pivo. Šta da vam kažem, sve je ličilo na jedan savršeni petak popodne. Nakon popijenih 5-6 piva ja predložim da odemo do Duff-a na klopu, jer već počinje da me hvata alkohol, a posle možemo da nastavimo negde na nekom drugom mestu i do ujutru da pijemo. Predlog je jednoglasno prihvaćen ali negde na pola puta J mi predlaže jedan kafić koji je na pola puta a kaže da ima i neki dobar roštilj odma tu, u blizini kafića. Ja malo razmislim i pristanem jer sam sedeo par puta u tom kafiću pre 4-5 godina i bilo je ok. Nakon 5 minuta stižemo u dotični kafić i ja ostajem bez teksta. Od nekadašnjeg kafića je ostalo samo ime. Unutra je magla od duvanskog dima, okolo sede kojekakvi majstori u radnim odelima i cirkaju „rogonju“ a iz radio aparata piče narodnjaci. Kad vidiš konobaricu već na prvi pogled bi pogodio šta sluša i da si gluv. Ja već solidno iznerviran pristajem na njihov nagovor da popijemo jedno piće i da pojedemo taj roštilj, ali samo to. J jako dobro zna da organski ne podnosim narodnjake ali me ipak uvukla ovde na prevaru. Dok sam ja otišao po roštilj stigla je i pevačica a njih dvoje su u međuvremenu naručili još po jedno piće iako sam rekao da nema šanse da popijem više od jednog piva. Malo me ovo naljutilo pa sam popio pivo na brzinu i otišao. Njihova reakcija je bila otprilike: „Ma daj šta se foliraš, kad se napiješ i ti slušaš narodnjake. Gde ćeš sad kad je najlepše?“. Ne znam da li sam ja glup ili lud ili ljudi ne razumeju srpski ali ja ni pod kojim uslovima ne volim da slušam narodnu muziku. Ma koliko bio pijan.

Situacija 2:

Sedim sa kumom dan kasnije u kafiću i prepričavam mu kako su mi J i M pokvarili jedno lepo veče. Njegov reakcija je bila sledeća:“E jebiga pa ti si zbog principa sjebao atmosferu. Trebao si da se opustiš malo a ne da ideš kući.“. Ja na trenutak ostao bez reči. „Pa dobro bre kume pa ti me znaš 20 i kusur godina, znaš da mene narodnjaci biju u glavu čim ih čujem! Šta tu ima čudno? Zar ti stvarno misliš da ja to sranje ne slušam iz principa?“ - „Pa zar ne slušaš ni tamburice, ni cigane, ni Tomu Zdravkovića kad se napiješ?“ - „Aman! NE!“.

E sad ja vas pitam da li sam ja normalan ili su svi oko mene poludeli? Da li je moguće da su ljudi toliko poblesaveli pa prosto ne mogu da veruju da u Srbiji postoji čovek koji ne sluša narodnjake kad se napije? Da li smo dotle dogurali da se narodna muzika smatra za pod obavezno kad se čovek napije? Kome je ovde sjeban mozak, meni ili drugima?